Ауторски текст директора Канцеларије за Косово и Метохију Владе Републике Србије др Петра Петковића

Када су у мартовском погрому 2004. године, хиљаде албанских екстремиста кренуле у обрачун са свиме што је српско на Косову и Метохији, једна ствар је чак и највећим скептицима постала белодано јасна - а то је да су Срби самим својим постојањем трн у оку идеолога сепаратистичког покрета у нашој јужној покрајини. Године лукавог и неискреног ангажовања политичких структура у Приштини на наводном стварању грађанског друштва и духа међунационалне толеранције никога нису успеле да увере да је етнички чиста, моноетничка територија Косова и Метохије престала да буде централна идеја приштинских сепаратиста, а понајмање су у то пристали да поверују Срби на Косову и Метохији. Константно обесправљивање нашег народа, пажљиво дозирани, али стални и доследни напади на Србе и њихову имовину, правно насиље, кампања мржње према свему српском, које нису поштеђени чак ни српски производи на рафовима продавница, право су лице онога што непоправљиво неискрени и цинични приштински политичари описују као "најмлађу европску демократију". У одсуству демократије и сваког наговештаја да је безбедан и достојанствен живот за Србе на Косову и Метохији могућ, а из природног порива једног народа да опстане, рођен је политички концепт Заједнице српских општина.

Београд је тај концепт ставио у само средиште дијалога који се са Приштином одвија уз посредовање Европске уније. Подсетићу да је Заједници српских општина посвећено првих шест од укупно 15 тачака Првог бриселског споразума. Она, дакле, није била једна од тема, већ је била кључна и централна тачка дијалога који је довео до потписивања тог споразума и до данас је за нас остала нешто на чему свака помисао о нормализацији односа Београда и Приштине и ситуације на терену мора да почива. Јер, наглашавам још једном, идеја о Заједници српских општина није политички луксуз и каприц, већ начин да Срби на Косову и Метохији физички опстану и буду институционално заштићени од опасног и агресивног деловања екстремиста у Приштини. Колико је борба председника Александра Вучића за Заједницу српских општина била исправна, најбоље показује децидан став Приштине да по сваку цену избегне испуњење ове своје обавезе. Искуство нас учи да оно чему се Приштина тако снажно одупире, по правилу је у интересу српског народа. Да је Заједница српских општина наша насушна потреба потврђује и ескалација насиља против српског народа на Косову и Метохији којој смо сведоци протеклих месеци.

Тврдоглаво одбијање Приштине да српском народу кроз формирање Заједнице српских општина пружи гаранције опстанка траје скоро десет година, а последица је, не само пролонгирање фактичког ванредног стања у којем Срби у нашој јужној покрајини живе од 1999. године већ и свепрожимајућа агонија читавог друштва на Косову и Метохији. То друштво је постало трајни талац идеологија и политика мржње које се производе у Приштини. Притом, концепт Заједнице српских општина ни на који начин не угрожава Албанце на Косову и Метохији. Да је она формирана пре нешто више од девет и по година, кад јој је и било време, данас бисмо на терену имали стабилније и безбедније прилике у друштву у којем је смањен међуетнички јаз. Толико је рана могло да буде зацељено и проблема да буде решено само да је Приштина била вољна да испуни оно на шта се обавезала, или да је ЕУ желела да у пуном капацитету буде гарант потписаног и осигура спровођење Првог бриселског споразума. Разлоге за такво поступање Приштине могуће је тражити само на пољу ирационалног, односно у чињеници да је мржња према Србима и свему српском толико дубоко укорењена у идеологију албанских политичара на Косову и Метохији да не може сама од себе да избледи и нестане протоком времена. Некада је та идеологија скривена између редова, а неретко је, као у случају Албина Куртија и његовог Самоопредељења, јавно декларисана есенција политичког деловања. Штавише, данас је антисрпска политика Албина Куртија постала само средиште његове владавине у Приштини, а да то нису ни економија ни привреда нити владавина права.

У самом бриселском дијалогу представници Београда никада у протеклих девет и по година нису престали да се доследно и одлучно боре за Заједницу српских општина. Она је за српску страну била тема на сваком састанку, јер не може бити компромиса око најелементарније хуманости и захтева да нашем народу буде дозвољено да траје и постоји тамо где континуирано живи вековима. На чему можемо да градимо будуће српско-албанске односе, ако нашем народу не може да се да чак ни таква гаранција?

Упркос нашем сталном инсистирању на дословној примени свих одредаба Првог бриселског споразума, као и пратећих споразума из 2013. и 2015. године који регулишу питање формирања Заједнице српских општина, до данас није постигнут никакав формални помак поводом тог питања. Како без формирања Заједнице српских општина објективно није могуће остварити било какав суштински напредак ни по којем другом питању од значаја за процес нормализације односа Београда и Приштине, нашли смо се, не нашом вољом и кривицом, у некој врсти замрзнутног конфликта, а он је претио да прерасте у прави конфликт широких размера сваки пут када би се неодговорним и неурачунљивим политичарима у Приштини за то указала потреба.

Читаоци ових редова ће се са разлогом запитати: али где је у свему томе Европска унија, и није ли она посредовала у разговорима и била гарант спровођења договореног? Између осталог, Београд је од ЕУ посредника тражио да неодложно испуне своју обавезу из члана 21. Општих принципа из 2015. године, који експлицитно прописује обавезу ЕУ да - одмах пошто Управљачки тим за израду Нацрта статута Заједнице српских општина заврши рад на том документу - сазове састанак Дијалога на високом политичком нивоу на којем би тај документ био презентован Београду и Приштини. Та обавеза је цитираним споразумом предвиђена као први корак у процесу формалног почетка формирања Заједнице српских општина. Међутим, иако је у априлу 2018. године ЕУ службено потврдила мандат Управљачког тима да почне рад на изради Нацрта статута и упркос томе што је у августу 2018. године Управљачки тим службено обавестио Брисел да је завршио свој посао поводом овог питања, ЕУ посредници још нису поступили у складу са поменутом обавезом из члана 21. Општих принципа. Биће прилике да посебно говоримо о разлозима за досадашње недовољно ефикасно деловање ЕУ, која је уместо инсистирања на формирању Заједнице српских општина, а тиме и на суштинској деблокади процеса нормализације односа Београда и Приштине, радије бирала да апелује "на обе стране".

До промене у наративу ЕУ и других заинтересованих страна на Западу, када је реч о Заједници српских општина, дошло је постепено у последњих неколико месеци, да би тек уназад неколико недеља те поруке прерасле у сасвим експлицитан захтев Приштини и Куртију за испуњење обавеза. Уместо одговора Приштине, на делу је нека врста диверзије у којој изненада сви у Приштини имају мишљење (укључујући и поједине стране невладине организације) о томе како би Заједница српских општина требало да се зове, како би требало да буде структурисана и са којим надлежностима. Наиме, сви потребни основни елементи за формирање Заједнице српских општина садржани су у самом Првом бриселском споразуму и у још три додатна споразума који се односе на ову тему. Сваки предлог одступања од слова споразума заправо је само еуфемизам за одбијање примене. Реч је о јавно доступним споразумима, а сам процес њиховог усаглашавања био је и дуг и мукотрпан и неретко су се данима ломила копља око сваке речи или знака интерпункције. Тако да договорени споразуми о Заједници српских општина не могу да подлежу произвољним подешавањима и изменама. Заједница српских општина је само оно што је договорено у Бриселу, са јасно дефинисаним надлежностима - и ништа мање од тога.

Београд нема намеру да поново преговара о испуњењу онога што је већ гарантовано постигнутим споразумима и чија је имплементација детаљно разрађена истим тим документима. Такође, имамо и обавезу и право да истрајемо у ставу да испуњење већ преузетих обавеза не може да буде условљено постизањем нових договора у оквиру дијалога, нарочито у околностима у којима је Београд у доброј вери и у потпуности испунио све своје досадашње обавезе. Дакле, Заједница српских општина је хитна обавеза Приштине, која мора бити испуњена без одлагања. Сваки покушај Приштине да се о овој теми поново преговара или да се формирање Заједнице српских општина условљава некаквим новим помацима у дијалогу директно је супротстављен принципима дијалога и нормализације односа. Београд је и речју и делом небројено пута показао да је доследно посвећен дијалогу, али сада да је време да ту врсту посвећености коначно покаже и Приштина.

Извор: Политика